Amputirali smo bliskost. Žrtvovali vreme s porodicom i pohitali za još jednim bonusom, uspehom, statusom. Da detetu platimo sportić, glumu, jezike.
Uključili smo ekrane i isključili decu. Bukvalno.
Šta je deci preostalo? Najnoviji telefon i želja da bude član viber grupe kul drugara iz škole u kojoj oni dele nebuloze o kojima mi roditelji ne znamo ništa.
Kada konačno dobijemo malo slobodnog vremena, vodimo dete tamo gde je nama zanimljivo – tržni centri, karting, streljane, bazeni… Nema više pogleda oči u oči. Nema ćaskanja. Nema dokolice, dosade, nenametnutih tema za razgovor. I tu je glavni problem.
Deca nemaju vremena da nam se pokažu u svom ogoljenom izdanju. Osuđujemo ih. Očekujemo od njih – sve! Ubismo se da im ispunimo dan aktivnostima, samo da ne moramo mi njima da se bavima. Jer je našu dokolicu pojeo ekran.
Nekada su očevi majstorisali po kući, a mame prebirale pasulj na stolu. To su aktivnosti koje traju. Dete se primakne i komunikacija teče neopterećeno i spontano. To su lekovite stvari.
Živimo u instant svetu gde dokolice i takvog, neopterećenog, vremena nemamo. Ni za sebe, a ponajmanje za svoju decu.
Ako je dete od 13 godina mesec dana kovalo plan da ubije svoje drugare i nastavnike i niko, ama baš niko to nije primetio, ne možete da kažete da tu nema odgovornosti.
Odgovornost je na roditeljima, prijateljima, rodbini, nastavnicima… Niko se tim detetom uistinu nije bavio. Jer da jeste, Kosta bi nešto, kroz spontan razgovor, vrisnuo. Nešto bi se pokrenulo.
Čak i onda kada nam se dete obrati s problemom, mi mu odmah ponudimo 5 rešenja. Promenićemo smenu, razred, školu. Odgovori im ovo ili ono. Uradi ovako ili onako. Hoćeš da mama i tata porazgovaraju sa nastavnikom?
Posvećen roditelj, ako ih još uvek ima u ovom vrlom novom svetu, ne bi tako reagovao. Detetu ne treba rešenje već razumevanje, bliskost i ljubav. Podelite sa detetom bol kroz koju prolazi. Ispričajte svoje probleme, konkretizujte svoja osećanja koja imate u vezi sa tim i verbalizujte – Mora da ti je mnogo teško što to doživljavaš. Budite jebena podrška, a ne program za najbolje rešenje problema.
Isključite ekrane i uključite decu. Koliko može biti teško? Bar jednom dnevno! Oči u oči, dosada, spontan razgovor. Smirenost i zainteresovanost za dete. Ima li iko preči od njega u vašem životu? Nije otrcana fraza da novac deci ništa ne znači. Zato stanite i posložite prioritete opet.
Brzo smo krivce pronašli u sajtovima, igricama i rijalitijima. A treba da se zagledamo prvo u sebe.
Ne bojte se dosade. Lekovita je. Vratimo se deci.
