Nadežda Petrović iz 2. ugla: Kul devojka koju bi i današnji trendseteri rado birali za BFF

Nadežda Petrovič je najznačajnija srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka. Vrcava klinka iz Čačka imala je burno detinjstvo – bila je nastarija ćerka, uz 8-oro braće i sestara. Odgovornosti i obaveze koje su stavljane na pleća najstarije ćerke u to doba bile su ogromne i za današnje pojimanje roditeljstva nepojmljive.

Ipak, nekako je to oblikovalo Nadeždu u samouverenu ženu, sigurnu u svoje sposobnosti, koja neće olako prihvatati autoritet – ni lični ni društvno nametnut.

Važno je istaći da je Petrovićeva rođena u porodici intelektualaca, gde su se vrlo očigledno negovali individualizam i kritičnost, a ponajviše ljubav prema umetnosti. Kada pažljivo pročitamo biografiju i crtice iz života Nadežde Petrovič, postaje jasno da je ona morala da izraste u samouverenu, jaku ženu, koja se nije mnogo obazirala na ondašnje društvene norme po kojima je žena bivala samo senka muža, zadužena da diže decu, kuva i radi kao rob.

I da, Nadežda je u takvom svetu odlučila da se ne uda! Sloboda je bila njen brak!

Krenimo redom.

Familija intelektualaca

Osećaj odgovornosti i obaveze brzo je razvila, jer je morala da brine o osmoro braće i sestara. Njen otac, Dimitrije Mita Petrović, bio je učitelj crtanja, veliki ljubitelj umetnosti, vrsni poznavalac istorije i poslanik Radikalne stranke.

Majka Mileva obožavala je poeziju i umetnost. I ona je potekla iz porodice koja je iznedrila istorijsku ličnost kod Srba. Milevin rođeni brat bio je Svetozar Miletić, jedan od najvećih intelektualaca u našoj istoriji i istaknuti borac za prava Srba u Austrougarskoj. Njegov spomenik krasi jedan od najlepših trgova u bivšoj Jugoslaviji – Trg slobode u Novom Sadu.

Sa takvim roditeljima i ujakom, Nadežda je imala čistu pistu da se i sama vine u istoriju. Da nije jedina iz familije koja je to učinila pokazuje i čenjenica da je njen rođeni brat postao legendarni književnik Rastko Petrović.

Drska i ponosna tinejdžerka

Kada je Nadežda imala svega 11 godina, porodica se seli u Beograd. Imajte na umu da je naša prestonica tada brojila svega 30 hiljada stanovnika. Znači, nema interneta, telefona, televizije, knjiga i monografija u boji.

Njem svet tih godina bila je rođakova kuća na Paliluli, u koju su se uselili po dolasku iz Čačka, i koju su pretvorili u okupljalište najveće beogradske kulturne i političke elite.

Nošena tim vajbom, Nadežda upisuje Višu žensku školu i uporedo pohađa privatne časove crtanja kod očevog prijatelja, čuvenog slikara realiste Đorđa Krstića.

Zaražena slikarstvom odlučuje da “ispeče” zanat kod jednog od najznačajnijih predstavnika simbolizma u Srbiji – slovačkog umetnika Kirila Kutlika. U njegovom čuvenom ateljeu, Nadežda je bila prva žena učenik.

Dalji put vodi je nastavničkom pozivu, pa sa 20 godina postaje nastavnik crtanja u Višoj ženskoj školi, a potom i u Ženskoj beogradskoj gimnaziji.

Nemirni duh, gladan slikarstva i razvijanja talenta, nije mirovao pa 26-godišnja Nadežda odlazi u Minhen, u privatnu školu Antona Ažbea, a kasnije se priključuje školi Juliusa Ekstera. Ovaj period je bio pravi razvojni uzlet slikarke Petrović. Pored otgvaranja vidika u slikarskim tehnikama i žanrovima, na Nadeždu neminovno utiču i poznanstva sa Vasilijem Kandinskim , Aleksejem Javljenskim, Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima.

U tom periodu je naučila je čak tri jezika – ruski, francuski i nemački.

Raskinula veridbu i glasno rekla da je slikar, a ne žena

Tokom četvorogodišnjeg boravka u Minhenu redovno je slala pisma svojim roditeljima i tražila da joj šalju novine i najnovije knjige o događajima u Srbiji.

Odlučna u svom stavu da se posveti slikarstvu, Nadežda ne stvara svoju porodicu. Ako se i površno pređe preko njene biografije stiče se utisak da nije imala ni kad. Svaka sentimentalnost odvukla bi je od onoga što je ona kao ličnost postala – žena od ideje i za ideju.

U momentu kada Nadežda živi život ultra-ambiciozne slikarke u dalekom Minhenu, u rodnoj Srbiji je 90 posto žena živelo je na selu, a promil njih je završo kakvu-takvu školu. U takvom kontekstu, slavna slikarka odlučuje da raskine veridbu sa uglednim oficirom. Povod je bila, ni manje ni više nego, svekrva, koja je navodno tražila bezobrazno velik miraz.

Ponosna Nadežda, sa srcem hranjenim slobodarskim idejama i dušom umivanom umetnošću, to nije mogla da prihavti.

Razvod, radikalan i gotovo skandalozan potez, potvrdio je da ona nije tek obična devojka. Do sada vam je već jasno da ovu odluku nije donela bojažljivo i sramežljivo? Glasno i jasno je rekla šta misli i oseća.

„O mojoj udaji nema govora više, ja hoću da sam slikar a ne žena, žena ima dosta.(…)

„Ako mi zaista želiš sreću, onda ćeš i ti od mene očekivati samo da budem slikar, a ne udavača”, napisala je u pismu majci posle čega se posvećuje umetnosti.

Porodica je podržala i nikada se nije udavala, niti imala dece.

Zbog ovog, ali i drugih biografskih detalja, feministički pokreti Nadeždu stavljaju na pijadestal, govoreći o njoj kao o pravom začetniku ideje o ženskim pravima u Srbiji i ravnopravnosti sa muškarcima.

Nadežda Petrović – začetnica feminističke ideje u Srbiji

Ako ste Nadeždu zamišljali sa šeširom na glavi i četkicom u ruci kako slika u svom dvorištu ispod guste krošnje lipe, prevarili ste se. Bila je to jedna domina, alfa žena, koja je delovala.

Ona je jedna od osnivačica Kola srpskih sestara,. To je udruženje žena sa humanitarnom misijom, na papiru. U praksi, bila je to prva prava ženska politička organizacija.

Osim ključne uloge u stavranju jedne takve organizacije, Nadežda je bila prvi pravi vesnik jugoslovenstva.

Tako ona radi na osnivanju Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu kod Pirota, koja rad započinje 1905.

Prva zajednička država Južnih Slovena nastaće tek 15 godina kasnije 1918. godine.

Boleo ju je podređeni položaj žena u Srbiji i osečala je posledice takve struje. Možda drzak, ali sa ove istorijske udaljenosti, neverovatno važan korak je i njena odluka da piše ministru da joj omogući zaposlenje po povratku sa studija u Minhenu.

Malobrojnim školovanim ženama u tadašnjoj Srbiji je po zakonu, bila umanjena poslovna sposobnost, primale su manju platu, bez mogućnosti za napredovanjem, bonusima niti penzijom. Uopšte, teško su mogle doći do zaposlenja. Ženska deca su istim zakonom bila lišena prava na nasledstvo.

Nadežda je kroz svoje Kolo srpskih sestara aktivno učestvovala u borbi za pravo glasa za žene, ali je ta borba ostala u senci potonjih Balkanskih ratova. Žene u Srbiji pravo glasa dobijaju tek 1945. godine.

Burna 1908. godina donosi velike demonstracije u Beogradu, koje predvodi Branislav Nušić. Nadežda prekida nastavu u školi i sa učenicima kreće na demonstracije. Kada se ubrzo pojavila na balkonu Narodnog pozorišta pozdravljena je ovacijama mase. Tih dana dobija nadimak „Jugoslovenska Nada”. Poziva na borbu protiv tiranije austrijskog cara, na borbu za slobodu. Osnovala je Ligu za nacionalna prava potlačenih žena, Odbor Srpkinja.

Sad vam je valjda jasno zašto uz Nadeždu ne ide asocijacija na dosadnu damu koja slika u vrtu porodične vile?

Neverovatan majndset za kritike

Već naslućujete? Njena umetnost nije odmah bila prihvaćena. Čak i pored nespornog talenta, obrazovanja, ogromnog društvenog i umetničkog angažmana, njene slike su bile potcenjivane i isključivane sa izložbi i skupova, iako je inicijator tih događaja bila upravo ona.

Prvu, nažalost i jedinu samostalnu izložbu, Nadežda Petrović organizuje u prostorijama Velike škole u Beogradu, 25. avgusta 1900. godine. Iako joj je donekle priznala talenat, tadašnja kritika je bila nemilosrdna u pogledu njenih „novotarija”, ali i u pogledu uzora na impresionističke slike, koje je jedan kritičar čak nazvao „bolesnim i trulim mozgovima”. Na toj izložbi izložila je 19 slika koje pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. Poznate slike iz tog perioda su: „Breze”, „Bavarac sa šeširom”, „Iz Iberžea”, „Vršidba”, „Sedeći ženski akt”, „Kupačice”…

U vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, Nadežda se angažuje u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, koju je otvorio Kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske, sa 458 radova. Na toj izložbi, gde su najveću pažnju privukle velike istorijske kompozicije Paje Jovanovića, žiri je odbio Nadeždine seoske pejzaže a prihvatio samo jednu sliku – Žetvu, za koju je kritika rekla da se bez nje i moglo i da nije od neke vrednosti.

Drugi period tzv. srpski period traje od 1903. do 1910. godine i do tada je izložila svoje nove slike, seoske pejzaže, beogradske prizore i portrete na više kolektivnih izložbi, ali kritika ostaje nemilosrdno negativna. Ivan Cankar izjavljuje da joj Bog nije podario ukus.

Zanima vas kako se ona nosila sa svim ovim negativnim i uvredljivim kritikama? Ostala je zapisana njena izjava:

– Za sve se traži vremena, a za vaspitanje publike malo duže vremena – kazala je Nadažde i nastavila, u svom fazonu, nepokolebljivo i sigurno dalje.

Iako nije ostvarila potomstvo, Nadeždin život bi mogao biti sve, samo ne jalov! Plodonosni život velike slikarke prekida rat.

Poslednje godine života otkrivaju herojstvo

Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima. Dodeljena joj je medalja za hrabrost za njen trud tokom rata. Nije htela da ostane u sanitetu već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu.

U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana, a umrla 3. aprila 1915. godine.

Taj period njenog stvaralaštva se naziva ratnim i tada nastaju slike: „Prizren“, „Dve seljanke“, „Devojka u narodnoj nošnji“, „Gračanica“, „Kosovski božuri“, „Skoplje“, „Vezirov most“… i poslednja slika „Valjevska bolnica“.

Nadežda je pisala likovne kritike, bavila se fotografijom, imala je i letnju slikarsku školu. Sama se izjašnjavala kao impresionista, ali mnogi vide u njenim slikama poteze „ekspresije“. Jasno je da je Nadežda postepeno usvajala moderno slikarstvo, te je nekad pod uticajem svojih minhenskih profesora, nekad simbolista, a nekad impresionista.

Umrla je u 42. godini života konačno se otisnuvši sa one piste iz detinjstva. Postala je besmrtna. Najznačajnija srpska slikarka, borkinja za prava žena, inicijator ideje jugoslovenstva, heroina i zaista jedna kul trendseterka u Srbiji s početka 20. veka zaslužila je i svoju novčanicu od 200 dinara.

Nadežda Petrović je važan deo sprske istorije i umetnosti koja i danas sija nadahnućem za slobodom i iskrenim patritiozmom.

Izvori: BBC na srpskom, Srednje škole edukacija

Pročitajte i: Japan i ekologija: 20 godina brige o prirodi i 2 izuma koja spasavaju svet